Edsger Dajkstra: Snage akademske delatnosti
Tekst u nastavku je prevod članka „The strengths of the academic enterprise“ Edsgera Dajkstre. Najpoznatiji po svojim doprinosima teorijskom računarstvu, Dajkstra je istovremeno imao snažnu svest o širem društvenom kontekstu u kojem se dešava razvoj ove nauke. U ovom članku on iznosi svoje stavove o ulozi univerziteta u društvu i odnosu akademije i softverske industrije.
U zapadnom svetu, 66 institucija su imale neprekinut vidljiv identitet od 1530. Među tih 66 su Rimokatolička crkva, Luteranska crkva i parlamenti Islanda i Ostrva Man. Ono što ovih 66 čini tako zanimljivim — a tu činjenicu znam zahvaljujući našem predsedniku, dr Berdalu — jeste to da su preostale 62 univerziteti! To na upečatljiv način pokazuje da univerziteti imaju potencijal za „dugovečnost“, ali ne smemo pogrešno zaključiti da su „besmrtni“ ili neranjivi, jer nisu: ako su postojali vekovima, to je zato što su su ih uzastopne generacije naučnika i studenata dobro i predano negovale. Očigledan zadatak sadašnje generacije je da narednoj preda ono što je nasledila od prethodne, i da bismo to učinili kako treba, moramo razumeti kako se snage akademske delatnosti mogu najdelotvornije očuvati. Otuda moj naslov.
Ali pre nego što se posvetim svojoj temi, moram načiniti nekoliko uvodnih napomena kako ne bih bio pogrešno protumačen.
Prva je ta da kada se preselimo iz jednog društva u drugo, sve važne reči menjaju značenje na jedva primetan način, i u vezi sa današnjom temom moram pomenuti: univerzitet, obrazovanje, podučavanje, učenje, naučnik, inženjer, teoretsko, eksperimentalno i primenjeno. Postao sam svestan ovog 1968. na konferenciji u Garmiš-Partenkirhenu. U to vreme sam radio na odeljenju za matematiku Tehnološkog univerziteta u Ajndhovenu u Holandiji, i na toj konferenciji sam rekao da je zvanična titula koju stiču naši diplomci „matematički inženjer“, i većina Amerikanaca je krenula da se smeje, jer je za njih to zvučalo protivrečno, budući da je matematika prefinjena i nepraktična, a inženjerstvo jasno i praktično. Kao još jedan primer, ranih 80-ih sam saznao da profesori na univerzitetu u Stenfordu mogu koristiti svoje istraživačke stipendije da plate nekome da predaje umesto njih. Kada sam to čuo bio sam šokiran, kada je moja žena to čula nije mogla da poveruje, jer smo odrasli u akademskoj kulturi u kojoj su predavanje i istraživanje potka jednog te istog tkanja. U tom smislu, profesor koji ne crpi vredno nadahnuće iz sopstvenih predavanja, i zbog toga ne gleda na podučavanje kao na dragoceno iskustvo, naprosto radi pogrešan posao: trebalo bi da predaje u zanatskoj školi ili da radi u istraživačkoj laboratoriji. Molim vas da imate na umu to da sve važne reči koje koristim mogu imati drugačije značenje od onog na koje ste navikli.
Moje druga napomena upozorenja je ta da odbijam da raspravljam o akademskoj delatnosti iz finansijske perspektive. Prvi razlog je to što je sklonost da se razume, objasni ili opravda finansijskim razlozima škodljiva: ona stvara društvo u kojem se sposobnost da se proda brka sa kvalitetom. Nedavno smo raspravljali o profesionalnom kvalitetu jednog našeg kolege, u čiju korist je pomenuto da je jedan od njegovih doktoranata zaradio puno novca u kompjuterskom biznisu, i delovalo je da malo ko primećuje koliko je takva preporuka bila besmislena. Znamo i da finansijski uspeh proizvoda može biti potpuno nezavisan od njegovog kvaliteta (kao što bi to morao znati svako ko se seća komercijalno uspešnog IBM360). Drugi razlog mog odbijanja je taj što je vrednost novca vrlo mutan pojam, toliko mutan da pokušaji da se nešto razume iz finansijske perspektive uvek vode još većoj zbrci. [Zapamtite ovo, jer ćete ovog podneva verovatno imati priliku da opazite fenomen. Imajte na umu da novac ne mora biti izričito pomenut da bi isplivale besmislice, dovoljno je pozivati se na „poreskog obveznika“. Uloga „poreskog obveznika“ bez izuzetka vodi zaključku da na državnim univerzitetima barem osnovne studije moraju imati drugorazredni ili trećerazredni nastavni program.] Poslednji razlog za moje odbijanje je taj što se sklonost obraća kvantitativnom mišljenju a ja dolazim iz kulture u kojoj prvenstveno kvantitativno mišljenje ne izaziva divljenje. [Glavni razlog što smo smatrali da rimokatolici pripadaju nižoj klasi je bila upravo njihova kvantitativna sklonost: uvek su brojali, broj vernika, broj dana u čistilištu, što god vam padne na pamet.....]
U mojoj trećoj napomeni predstaviću vam Bakstonov indeks, koji je dobio ime po svom izumitelju, profesoru Džonu Bakstonu, u to vreme sa Univerziteta u Vorviku. Bakstonov indeks entiteta, tj. osobe ili organizacije, definiše se kao dužina razdoblja, merena u godinama, za koji entitet planira. Za malu bakalnicu u komšiluku on je oko 1/2, za pravog hrišćanina je beskonačan, a za većinu drugih entiteta je između: oko 4 za prosečnog političara koji se trudi da bude ponovo izabran, nešto veći za većinu industrija, ali puno manji za menadžere koji moraju da pišu tromesečne izveštaje. Bakstonov indeks je važan pojam jer bliska saradnja između entiteta sa vrlo različitim Bakstonovim indeksima bez izuzetka ne uspeva i vodi moralnim pritužbama na partnera. Strana sa manjim Bakstonovim indeksom se optužuje za površnost i kratkovidost, dok strana sa većim Bakstonovim indeksom biva optužena za zanemarivanje dužnosti, za bežanje od odgovornosti, za neobuzdanost, itd.. Uz to, svaka strana optužuje drugu da je glupa. Velika prednost Bakstonovog indeksa je to da je, kao prosta brojčana notacija, moralno neutralan i diže razliku iznad ravni moralnih razmatranja. Važno je imati Bakstonov indeks na umu kada se razmišlja o saradnji između akademije i industrije.
Moja četvrta i poslednja uvodna napomena tiče se čitavog spektra metoda kojima jedna generacija prenosi svoje uvide i umeća sledećoj. Na jednom kraju imamo metode cehova koji svoje uvide i umeća vide kao dragocenu svojinu, kao blago koje treba čuvati kao tajnu. Njihova metoda za čuvanje tajne je da tajno znanje ne formulišu; stoga, šegrt mora raditi pod majstorom sedam mršavih godina, za vreme kojih može upiti zanat osmozom, da se tako izrazim. Univerzitet je na drugom kraju spektra: zadatak profesora je da bitne uvide i umeća iznese pred javnost tako što će ih izričito formulisati. Nije slučajno to što su univerziteti kakve poznajemo počeli da cvetaju nakon uspostavljanja štamparskog zanata. Imalo bi se još štošta reći o tom spektru obrazovnih metoda, ali to neću učiniti sada; pomenuo sam ga da bih vas podsetio zašto je odsustvo tajnovitosti, ili, pozitivnije rečeno, otvorenost i poštenje u srži akademske delatnosti: univerzitet koji se krije ili vara može da stavi katanac. Treba se setiti suštinske uloge otvorenosti kada se razmatra saradnja između akademije i industrije; trebalo bi je se setiti i uvek kada vlada izmišlja razloge državne bezbednosti ili blagostanja da bi sprečila slobodno objavljivanje akademskih istraživanja. Univerziteti nisu deo bezbednosnih službi države, niti su njene istraživačke laboratorije: oni su njeni univerziteti.
Uzgred bih želeo da pomenem da je u jednom drugačijem smislu takva otvorenost preduslov akademskog opstanka. Samo zbog toga što su bili drugačiji i što su radili stvari koje neškolovani nisu mogli da razumeju, akademike su mrzeli i plašili su ih se, Sokrata, pogubljenog 399. pre n. e., Arhimeda, ubijenog 212. pre n. e., i, skorije, Hipatije, 415. n. e., koju je rastrgla rulja hrišćana. Prvobitni oksfordski koledži bili su utvrđeni da bi zaštitili studente od svetine, i ako mislite da je to neka zastarela stvar, pogledajte DDR ili Narodnu Republiku Kinu pre samo 25 godina. Čudo je da se, u ovo vreme, akademski svet uopšte i toleriše; lično sam ubeđen da bi tolerancije sasvim nestalo kada bi akademski svet postao tajnovit.
Univerzitet sa svojim intelektualnim životom na fakultetu je bez sumnje tvorevina nemirnog duha, ali je i nešto više od njegove tvorevine: on je i njegovo utočište. Na nesreću, nisu ni svi profesori ni svi studenti briljantni, ali mnogi jesu, i jedinstvena stvar je to što je, na univerzitetu, biti briljantan društeno prihvatljivo. Takođe, tkanje akademskog sveta je takvo da može da upije najrevolucionarnije ideje. A koliko je takvo utočište od suštinske važnosti shvatimo kada se prisetimo da mnoge organizacije nameću konformizam koji ne dopušta čak i takvo nastrano ponašanje kao što je nošenje brkova! (Ako ste se ikada pitali zašto se nisam pridružio Diznilendu ili IBM-u, sada znate.)
On nije samo utočište nemirnih duhova, on je i ograda. Ne samo da štiti nemirne duhove, on štiti i ostatak sveta, u kojem bi ovi načinili pustoš ako bi se oslobodili. Drugim rečima: ograda oko univerziteta je neophodna jer razdvaja dva sveta koja bi u suprotnom naudila jedan drugom. Ograda jamči da imamo relativno malo uticaja na svet „izvan“, ali bi bilo neozbiljno od nas da se žalimo, jer je se naša sloboda da budemo naročiti i radikalni koliko hoćemo zasniva na činjenici da se industrija i široka javnost i onako ne obaziru na naš rad. Trenutno širom sveta postoji težnja da se ograda spusti; pokušaj mi deluje loše usmereno.
Nepokorna priroda akademskog života, naravno, vređa poslušnički duh, i više nego jedan režim je pokušao da reši problem tako što bi se rešio nemirnih duhova, ali mera nikada nije imala dejstvo koje je režim želeo: razorite fakultet, ućutkajte intelektualce, i život se vrlo brzo pogoršava u svakom pogledu. Objašnjenje je, u svoj svojoj suzdržanosti, to da univerzitet ima suštinsku ulogu, naime, da objašnjava svetu njegovu nerazumnost. Naravno, sve religije pokušavaju to isto ali, religije budući to što jesu, ni papa, ni patrijarh, ni ajatola ni dalaj lama nemaju dovoljno autoriteta da budu shvaćeni ozbiljno. Samo akademski obad ima dovoljno autoriteta da njegov ubod zaista boli.
Predsednik Regan izgleda nije mislio tako, ali se čini da čak i režimi skromnih uvida razumeju da je, kao popravna mera, obadov ubod neophodan. Stoga je zadatak univerziteta da gaji autoritet žaoke, i radi svoje zaštite i kao službu čovečanstvu. Gore pomenuti otvorenost i poštenje, iako su suštinski, nisu dovoljni; treba dodati nepopustljivo stremljenje ka savršenstvu, nepopustljivo u smislu da, na fakultetu, nema akademski opravdanog izgovora za kompromise.
Žaoka takođe definiše društvenu odgovornost univerziteta. Pitanje je: da li da nudimo ono što društvo traži, ili ono što mu treba. Ako su ovo dvoje u skladu, nema teškoće, ali često to nije slučaj, i u računarstvu su takve slučajnosti krajnje retke. U slučaju nesklada, morate ignorisati ono što traže od vas i dati im ono što im treba, ignorisati to što žele i reći im ono što ne žele da čuju ali moraju znati. Postoje dva uverljiva razloga za ovaj beskompromisan stav.
Prvi je da vodeći univerzitet nema izbora: biti vodeći u ovom kontekstu znači pokazivati nove i bolje načine i mogućnosti o kojima još niko nije sanjao; ako društvu date ono što traži, nećete voditi već ćete biti vođeni, naime, vođeni zahtevima društva kakvim ih ono vidi.
Drugi razlog je taj što društvo porazno traži šećernu vodicu. Naravno, šećerna vodica ima najimpresivnije nazive — u suprotnom, ne bi se prodavala — kao što su „strukturirana analiza i dizajn“, „softversko inženjerstvo“, „modeli zrelosti“, „informacioni sistemi u menadžmentu“, „integrisana okruženja za podršku projektima“, „objektna orijentisanost“, „reinženjering poslovnih procesa“ (poslednji su poznati kao IPSE, OO i BPR). Spoljašnji pritisci da se učini pogrešna stvar su ogromni, ali za akademsku delatnost bi bilo kobno da im popusti, dok je pružanje otpora pritisku osnažuje. Pritisci su, u stvari, tako snažni, da ne znam ni jedan univerzitet na kojem nema nekog fakulteta ili odeljenja koje se nije predalo, ali ne sme biti milosti za prodavce šećerne vodice na fakultetu [Ako profesor nije bolji od Džejmsa Martina, bolje mu je da napravi firmu].
U osvit kulturne revolucije, a sada i recesije, vidim sve jači pritisak da se sarađuje i promoviše „timski rad“. Zbog svoje antiindividualističke crte, takva težnja je krajnje sumnjiva; neki ljudi možda nisu osetljivi na to, ali ako ste viditeli Hitlerjugend na delu, do kraja života ćete zazirati od „timskog duha“. Čak sam pročitao jedan članak koji je tvrdio da univerzitetski naučnici moraju više sarađivati da bi postali konkurentniji..... Birokratije se zalažu za timski rad jer je lakše kontrolisati mali broj grupa nego mnoštvo snažnih pojedinaca. Agencije za stipendiranje će radije podržati velike utvrđene organizacije nego pojedinačne istraživače, jer podržavanje ovih drugih, iako je puno jeftinije, smatraju rizičnijim; ono zahteva i više razmišljanja po dolaru finansiranja. Timski rad se podstiče i zato što bi trebalo da je efikasniji, ali je ova nada u opštem slučaju neopravdana. Nemam iskustva iz prve ruke sa ESPRIT projektom Evropske zajednice jer su počeli sa radom nakon što sam ja otišao. Učešće univerziteta iz različitih zemalja članica je, verujem, conditio sine qua non, i izgleda da je u ovom slučaju svrha saradnje pre da natera istraživače da prošire svoje vidike nego da poveća efikasnost istraživanja. Moj utisak je da su redovni kontakti sa akademskim kolegama iz drugih zemalja dragoceni, ali da saradnja postaje izuzetno neprijatna svaki put kada se uključe partneri iz industrije. I svi se žale na količinu birokratije i putovanja.
Interdisciplinarni rad na fakultetu, tj. saradnja između različitih odeljenja na univerzitetu je skoro uvek neuspešna, a razlozi su jasni. Zašto bi snažno odeljenje u zamahu tražilo saradnju kada mu ide dobro bez ičije pomoći. Upravo su slaba odeljenja ta koja padaju u iskušenje da traže podršku jedna od drugih i da veruju da su zajedno jača. Naravno, takva saradnja je zasnovana na teoriji da će dva svezana kamena plutati. Drugi razlog je taj što granice između naših naučnih disciplina uopšte nisu proizvoljne: različite discipline predstavljaju modularizaciju nauke uvedenu radi efikasnosti.
Izgleda da saradnja između odgovarajućih odeljenja sa različitih univerzita prilično dobro funkcioniše, a saradnja između univerziteta i industrije je, međutim, toliko teška da obično ne uspeva. Čak bismo mogli zaključiti da je svaki pokušaj beznadežan.
Za početak, postoji velika razlika u Bakstonovim indeksima. Za industriju, Bakstonov indeks je manji od deset, verovatno bliže 4 ili 5, a za akademske naučnike Bakstonov indeks je negde oko 50, jer ono što pružate svojim studentima treba da traje ceo ljudski život, njihov život, da budemo jasni.
Drugi problem ima veze sa otvorenošću, koja je obeležje univerziteta, dok, poput cehova, industrija naginje tome da vidi svoje znanje kao poslovnu tajnu. Ljudi su pokušavali da pronađu pravna rešenja ove dileme, ali bojim se da takva rešenja samo dotiču površinu: na dubljem nivou, ili jedna od strana ne ispunjava svoju dužnost, ili se saradnja urušava.
Ali najveće ograničenje koristi od saradnje industrije i akademije je skoro izvesno to što imaju potpuno različite ciljeve. Da citiram Harvija Erla iz GM-a: „Dženeral motors posluje samo zbog jednog razloga. Da pravi pare. Zato pravimo kola. A da možemo da pravimo pare praveći kante za smeće, pravili bismo kante za smeće.“. Neki bi rekli da su čak pokušali da prave novac praveći smeće. Ali proizvod je od drugorazrednog značaja; citiraću Harvija Erla još jednom: „Čujte, nabio bih dimnjake na sred tih prokletinja da mislim da ću da prodam još više kola.“ Ovi citati su iz pedesetih, ali se stvari nisu puno promenile. Na primer, računarstvo je vrlo ubedljivo pokazalo da je jednostavnost nužan uslov pouzdanosti, ali industrija svesno komplikuje proizvode da bi ih učinila vlasničkim. Sramno stanje stvari obelodanjuje uobičajena izjava proizvođača sa kojom se prodaje industrijski softver.
U sadašnjim uslovima ne bih čak ni pokušavao da se zalažem za saradnju između akademskog i industrijskog sveta, jer mi deluje besmisleno i opasno. Došao sam do zaključka da je, budući da je industrijski menadžment takav kakav je, krajnje malo verovatno da računarstvo može pomoći računarskoj industriji. Obrnuto, računarska industrija može ozbiljno naškoditi računarstvu; ona to čini prilično uredno doniranjem opreme koju bi bilo bolje ignorisati. [Da bih izbegao nesporazum, ovo što sam upravo rekao ne predstavlja nužno zvanično mišljenje mog poslodavca!]. Stoga, što manje dodira imali, to bolje.
Akademsko računarstvo je dobro, hvala na pitanju, i ukoliko potpuno ne grešim, imaće dubok uticaj. Ovo se ne odnosi na promene koje stvaraju računari u svojstvu alata. U redu, mašine otvaraju nove mogućnosti za industriju zabave, ali koga je uopšte briga za to. Mašine su omogućile da vazduhoplovne kompanije toliko zakomplikuju cene i učine ih tako promenljivim da vam je potreban stručnjak da biste kupili kartu, i na ovom odvraćanju od letenja im možemo biti zahvalni, ali istinski uticaj dolazi od mašina u svojstvu intelektualnog izazova.
Zahvaljujući postojanju računarskih mašina imamo, po prvi put u intelektualnoj istoriji čovečanstva, okruženje u kojem opsežna primena formalnih metoda postaje izvodljiva i neophodna. Ne tako davno, formalno rezonovanje je smatrano samo za zanimljivu teoretsku mogućnost, ali do te mere nepraktičnu, da je bilo potpuno nevažno pravim matematičarima. Peana su ismevali zbog svoje aksiomatizacije nečega tako trivijalnog kao što je celobrojna aritmetika. Ali upravo su nam te „trivijalnosti“ omogućile da danas radimo moćne i divne stvari, stvari o kojima nisam mogao ni sanjati kao mladić.
Kao matematičar osećam istu vrstu uzbuđenja koju su teorijski fizičari osećali u prvim decenijama ovog veka. Analogija je podesna na više nivoa. U oba slučaja rezultati nisu dobijeni istraživanjem u odnosu na zadati cilj, već pokušavanjem da se ostvari jedva dostižno. Ako je akademsko istraživanje često zadivljujuće uspešno, to je samo zato što su istraživači imali mudrost i priliku da izbegnu i trivijalno i nemoguće, i da hodaju vrlo uzanom stazom između ta dva. Ta uzana staza definiše intelektualnu autonomiju uspešnog naučnog istraživanja.
Glavna snaga akademske delatnosti je ta što je u vrlo tehničkom smislu naučni napredak jedinstven na način koji ne mogu promeniti ni politički ni komercijalni interesi.
Dopustite mi da završim citatom, kao kontrastom, iz C²E Izveštaja IC² Centra za komercijalizaciju i preduzetništvo sa Univerziteta u Teksasu u Ostinu, zime 1993-94. [Obratite pažnju na „teoriju iz učionice“: samo „teorija“ nije bila dovoljna loša!]
„Da bismo snabdeli preduzeća poslovođama koji su im potrebni u svetu koji se stalno menja, presudno je da univerzitet održava neposredne veze sa poslovnom zajednicom. Ove veze studentima pružaju iskustvo u stvarnom svetu gde mogu primeniti teoriju iz učionice — pomažu im da budu efikasniji na radnom mestu i da univerzitetu pruže povratne informacije koje će osigurati da nastavni program odgovara potrebama preduzeća.“
Da li pisac nije znao da se korišćenje izraza „stvarni svet“ obično tumači kao simptom besomučnog antiintelektualizma, ili ga nije bilo briga? Nije čudno što se ljudi pitaju da li je Školi za poslovnu administraciju uopšte mesto na fakultetu.
Gornji članak je napisan za naš „Industrijski forum“ u ponedeljak, 7. februara 1994. Citati Harvija Erla su uzeti iz knjige „Pedesete“ Dejvida Halberstama (Villard Books, New York, 1993.) Druga preporučena literatura je „Čovek organizacije“ Vilijama H. Vajta (Simon & Schuster Inc., New York 1956.)