Čarls Skiter: O savremenom kmetstvu u korporacijskom ve ceu
Tekst koji ćete čitati je prevod kratke priče „Of Modern Serfdom in the Corporate Restroom“ Čarlsa Skitera, objavljene 2005. na veb-sajtu losanđeleskog Fran magazina. List više ne izlazi, a veb-sajt je ugašen. Nisam uspeo da pronađem nikakve informacije o autoru priče.
Za veliku pomoć u prevođenju zahvalan sam Nenadu Atanackoviću.
Gde ići odavde? Šta činiti?
Imam samo jedno odelo i nosim ga svakog prokletog dana. Znojio sam se u njegovom sterilnom zagrljaju već toliko puta da je odelo zaista moje; mada sam ga kupio polovnog. Moje kolege znaju kakvo je to sranje od odela. Većina ih ima po jedno odelo za svaki dan u nedelji. Neki nose isto odelo svakog ponedeljka tako da se papazjanija od boja kroz nedelju kreće od sive, preko tamno sive do teget, i u petak: crne. Grabe ovim hodnicima kao da ih mesto tajanstveno hrani koktelima od spida i kurčenja. Cerekaju se i sakupljaju u vreme ručka kao čopor jebenih divljih pasa. Jedu cele sendviče u dva zalogaja, sišući srž iz svakog parčeta ispupčenog između zuba i obraza. Džinovski glodari što pokreću ovu stvar kao mehanizam.
Ne sećam se šta bi trebalo da mi je posao. Imam sto i računar koji su mi dozvolili da koristim, ali znam da on koristi mene. Hladno i netremice uzima šta može i ostavlja otpatke onim lešinarskim fluorescentnim svetlima. Dok stignem do kupatila na svoje prepodnevno izbezumljivanje, lice i vrat su mi već hladni i lepljivi. Savršeno sam spreman da svim nadređenima kažem da imam nervozna creva. To bi bila laž, ali su moji česti odlasci u kupatilo jedino što me sprečava da krenem da vrištim kao lud i da se grebem zarđalom viljuškom i trljam ljutu papriku na ranu.
Idem u kupatilo dole na trećem spratu. Kupatilo koje niko nikada ne koristi. Sednem u kabinu i pokušavam da se smirim. Mehanički spuštam pantalone i gaće ali retko kada iserem nešto. Obično sedim na ivici suza sa novinama u krilu. Novine su takođe deo smicalice. Zašuštim njima u slučaju da neko uđe u kupatilo, ali su mi uglavnom na krilu da ne bih morao da gledam svoj glupavi penis. Muzem onoliko vremena iz tih odlazaka u kupatilo koliko mi deluje da je prihvatljivo. Da stvarno imam nervozna creva verovatno bih sedeo dok se ne uverim da je svaki komadić govana prošao kroz mene. I tako sedim dok se ne uverim da je svaki komadić nezadovoljstva umrtvljen dovoljno dugo da mogu da se vratim za sto, po još dva sata jedenja grickalica i čitanja i-mejlova koje ne razumem.
Danas je bilo drugačije. Bio sam usred svoje standardne rutine kada se nešto uspelo kroz mene poput korova kada izbije kroz pločnik. Žvakao sam suvo grožđe, i dok mi je pola mozga brinulo o deliću koji se zalepio za zub i rastvarao gleđ, druga polovina je spazila šefovu novu sekretaricu. Ne znam joj ime, a i siguran sam da joj niko nije rekao moje, ali me je pogledala i nasmešila se. Čak ni slabašnim osmehom. Bio je to neposredan, topao, privlačan osmeh. Poletela je uvis, užasna raketa nade. Njeno odlepljivanje od mog dna toliko mi je zagolicalo čmar da sam istog časa krenuo ka liftu. Nije bilo vremena da uzvratim osmehom. Pobegao sam. Dole na treći sprat i u moje utočište. Projurio sam hodnikom i eksplodirao kroz vrata kupatila. Kabine su bile popunjene. Sve tri. Ovo je bilo apsolutno nečuveno. Nisam znao šta da radim. Dok sam paničio, skakućući u mestu, tanak mlaz pišaćke slio mi se niz nogu, pa u čarapu. Nisam ni primetio, toliko sam se zbunio. Nisam primetio i sada sam upišao jedino odelo. Osetio sam kako mi se vilica oklembesila i povukao sam se u ćošak. Zabijajući se između hladnog popločanog zida i šljaštećeg belog pisoara, čučnuo sam i prigrlio kolena uz grudi. Pantalone mog jeftinog odela natopile su se mokraćom. Bilo je neke varljive prijatnosti u toplom, vlažnom osećaju koji je brzo ispario, ohladio se na sobnu temperaturu i počeo da smrdi. Zajecao sam. Isprva tiho. Zadržavao sam suze koliko sam mogao, ali sam ubrzo bio u potpunom haosu. Grudi su mi udarale u butine i nabio sam glavu tako da su mi se kolena ukopala u očne duplje.
„Jesi li dobro?“, začuh glas kako mi se obraća iz jedne od kabina.
„Moram da izađem iz ovog“, zacvileh.
„Izvini“, odgovori glas, „ali mislim da ne mogu da ti pomognem.“